7. Објављивање у научним часописима

Апстракт: Ово поглавље покрива неколико тема у вези са процесом објављивања у научним часописима. Укратко је објашњено неколико фаза издавачког процеса, почевши од припреме рукописа, слања рукописа у часопис, рецензирања и др. како би се показало колико је времена потребно за објављивање рада. Представљени су различити концепти процеса рецензирања, тј. single-blind (једнострано анонимна рецензија), double-blind (анонимна рецензија) и open review (јавна рецензија). Неколико пододељака говори о различитим деловима рукописа. То нису смернице о томе „како треба писати рад за научни часопис“, већ су дати корисни коментари и предлози. Завршни део овог поглавља бави се питањима у вези са слањем и ревизијом рукописа за научни часопис.

Кључне речи: Временски оквир за објављивање публикација – Приступи стручном рецензирању рукописа – Структура рукописа – Слање рукописа у научни часопис – Ревизија рукописа

7.1 Увод

Објављивање у научним часописима један је од уобичајених начина комуникације међу научницима и ширења њихових научних закључака и резултата. Други научници могу имати користи од јавног објављивања научних закључака, и могу и сами добити инспирацију и даље развијати одређену област истраживања. Као што је већ објашњено у претходним поглављима, радови у часописима, или библиометријски индикатори који су са њима у вези, у данашње време су важан параметар за мерење научног квалитета и они утичу на евалуацију, рангирање, расподелу новчаних средстава и промоцију. Овом приликом поменули смо само неколико поља њихове примене. Сходно томе, да би се са успехом објављивали радови у научним часописима, треба имати неко основно знање о целокупном издавачком процесу и неким општим правилима или саветима о припреми радова за научни часопис. Припрема рада за научни часопис тема је неколико обимних публикација [1-4] или презентација [5,6] и читалац може да консултује наведене референце како би се детаљније упутио у ову проблематику. Упркос чињеници да је научни садржај, нарочито иновативност научних закључака, главни фактор за прихватање или одбијање рукописа за часопис, такође се захтева одговарајући ниво енглеског језика, како би се прешао први праг. Уколико енглески језик није на одговарајућем нивоу, уредник или рецензенти неће прећи на разматрање научног садржаја. Као брзо решење, аутори имају могућност да ангажују професионалну лекторску службу, уколико немају на располагању особу којој је енглески матерњи језик, а која би рукопис кориговала. На дужем временском плану, научник коме енглески није матерњи језик треба да развије одређени ниво знања језика, пошто обично лектор проверава правопис и формални стил сваког рукописа и исправља мање грешке. У вези са овом темом постоји неколико публикација које се баве питањем језика и које се за почетак могу консултовати [7-10].

7.2 Временски оквир за објављивање публикације

Питање временског оквира за објављивање публикације је веома важно. Све је више универзитета који, на пример, захтевају од својих студената докторских студија, да имају макар један рад објављен у међународном часопису, како би уопште могли да пријаве своју дисертацију. Варијације ових захтева укључују услов да часопис буде у X или Y цитатним базама података, или чак да има фактор утицајности изнад одређене граничне вредности. Имајући у виду да је уобичајени период за израду докторског рада, на пример, три године, важно је знати да се у часописима који имају одређени ниво и статус радови не објављују за неколико дана. Пре него што се почне са разматрањима о објављивању публикације, треба подсетити да оно представља само крај, односно завршницу истраживачког циклуса, видeти сл. 7.1.
Као што смо поменули у другом поглављу, први корак у истраживачком процесу базира се на новим идејама или хипотезама. Генерално гледано, развој и реализација ових идеја захтевају људску енергију и финансијску подршку. Уколико нису a priori доступне, пријаве за одобрење новчаних средстава морају да се припреме, пошаљу и, најзад, да се одобре. Тек када су доступни сви просторни капацитети и ресурси, прави истраживачки посао може да започне и на крају се могу остварити и резултати. Овде треба истаћи да неће свако истраживање дати предвиђене или очекиване резултате. Истраживање је динамичан процес који траје и понавља се и није увек предвидив. Када би сви резултати и могући исходи били познати од самог почетка, не би ни било потребе за истраживањем. Овде треба рећи да пројектни планови и њихови временски оквири, који се често наводе приликом пријаве за одобрење новчаних средстава, имају пре хипотетички карактер.
Вратимо се у следећем сегменту на питање очекиваног временског оквира за објављивање рада у часопису, види сл. 7.2. Само припремање рукописа је процес који захтева често понављање одређених фаза и поступака, нарочито ако у њему учествује више аутора. Слање рукописа у данашње време се углавном обавља онлајн, па више није потребно слати радове као некада, што је подразумевало слање неколико штампаних копија редовном поштом.

Сл. 7.1 Временски оквир процеса од хипотезе до објављивања публикације

Сл. 7.2 Временски оквир за процес објављивања публикација у међународним часописима

Чим се рукопис пошаље посредством е-поште, редакција добија обавештење о томе и информише одговорног уредника, који може бити главни уредник, или члан уређивачког одбора. Уредник најпре кратко прегледа пропратно писмо и рукопис и доноси одлуку да ли он одговара тематском оквиру часописа. То обично траје неколико дана. Поред тога, уредник још кратко проверава да ли су формални и језички захтеви испуњени у довољној мери да би се могло наставити са даљом обрадом рукописа. Пре него што се рукопис проследи уреднику, који је одговоран за научну процену, неки издавачи спроводе прелиминарну проверу формалних техничких критеријума (структура рукописа, придржавање упутстава за ауторе и употреба енглеског језика). Ако рукопис не задовољава стандарде које поставља одређени научни часопис, он се мора изменити и исправити и онда се поново може послати редакцији. Ова прелиминарна провера може да траје неколико дана. Пошто је обавио ове провере, главни уредник задржава рукопис, или позива колеге из уређивачког одбора као оперативне уреднике (добијање пристанка у овој фази може опет потрајати неколико дана). Оперативни уредник сада има задатак да позове рецензенте који ће рецензирати рукопис. Рецензенти могу и сами бити чланови уређивачког одбора, може их предложити аутор или се њихов избор може базирати на контактима и стручној процени руководећег уредника. Једна од уобичајених процедура је и провера литературе коришћене у раду како би се идентификовали аутори новијих публикација из главне научне области којом се рукопис бави. Позваном рецензенту се даје одређени рок, на пример, једна недеља – да прихвати или одбије позив за рецензирање рукописа. Уколико изостане повратна информација, потенцијалним рецензентима се шаље подсетник. Рецензент који прихвати позив добија онда рок од, на пример, 60 дана, да прочита рукопис и припреми детаљан извештај. Није сасвим неуобичајено да рецензенти касне са слањем својих коментара и тада им се морају слати подсетници да пошаљу извештај. Тек пошто је добио све извештаје (да би се донела одлука о прихватању рада за објављивање у међународном часопису обично су потребне бар две рецензије), оперативни уредник мора да одмери добијене информације и да пошаље своју одлуку (или препоруку за главног уредника) аутору задуженом за кореспонденцију. У зависности од одлуке (мање или веће исправке), аутор може да се упусти у ревизију свог рукописа. У зависности од захтева рецензената, то може да траје прилично дуго, нарочито уколико је потребно више од једне ревизије рукописа. Овде се мора нагласити да је захтев да се рукопис исправи уобичајен случај и има за циљ побољшање квалитета рада.
Када је рукопис коначно прихваћен (што значи крај научне обраде рукописа), шаље се у одељење продукције издавачке куће и више није у рукама уредника. Ово одељење даје рукопису^[1] његов коначни изглед.^[2] Овај корак подразумева, на пример, конверзију једностубачног приказа текста са двоструким проредом у двостубачни приказ, где се илустрације и табеле смештају унутар текста. Овај коначни прелом^[3], коме још увек недостају пагинација и нумерација часописа (годиште, свеска и година), шаље се аутору као тзв. пробни отисак, са захтевом да провери да ли има грешака у слогу документа. У овом стадијуму аутор може захтевати само мање промене. За овај процес коректуре издавач даје аутору веома кратак рок (нпр. 48 часова). Одељење продукције мора затим да унесе измене у рукопис, а да би се он објавио, потребно је место у одређеној свесци. Не треба потценити проблем добијања простора у свесци часописа (ово је у вези са претплатама, одговарајућим трошковима и балансом профита). Издавач мора унапред да назначи претплатницима часописа његов обим у смислу броја свезака и/или броја страница. Сходно томе, са економског становишта није једноставно повећати обим часописа тако што ће бити штампано више чланака. Зато постоји ред у процесу производње у који рукопис мора да уђе и да чека на коначно објављивање. Како би се премостило време чекања, уведен је концепт online first (прво онлајн) и articles in press (чланци у штампи), где су рукописи доступни на одговарајућој веб-страници издавача пре него што им се доделе годиште, свеска и пагинација, тј. пре него што се заиста објаве у свесци часописа.
Како би се уклонила ова ограничења присутна у класичној штампарској продукцији, неколико издавача је увело концепт „континуираног објављивања“. У оквиру тог концепта прихваћени чланак се објављује онлајн, чим је рукопис спреман, без чекања на одређену свеску часописа. Предност је у томе што су детаљи у вези са цитирањем одмах доступни, од тренутка када је чланак постављен онлајн. Цитирање таквог чланка је донекле различито, пошто такав чланак нема традиционалну пагинацију.^[4] Цитирање може имати следећи формат:

аутор(и), наслов чланка, година, годиште, јединствени идентификатор чланка

Требало би напоменути да концепт континуираног објављивања допушта организовање свезака часописа. То је, међутим, могуће само уколико постоји довољан број чланака објављених онлајн.
Узимајући у обзир све горе наведене кораке и процедуре, сада би требало да буде јасно да објављивање рукописа у научном часопису изискује време. Алармантан пример приказан је на сл. 7.3, где су прошле три године од слања рукописа до прихватања за штампу и коначног објављивања чланка у часопису. Тај процес ретко може трајати много мање од годину дана. Или, другим речима, плодови наших покушаја да објавимо рад могу се убрати тек наредне године.

7.3 Приступи стручној рецензији

У претходном одељку илустрован је процес стручног рецензирања чланка у односу на време неопходно да се тај посао обави. Позабавимо се у наставку неколиким другим аспекатима процеса резензирања [12]. Генерално, може се рећи да процес рецензирања има циљ да гарантује исправност понуђеног рукописа, или, другим речима, да се избегне да погрешне и непотпуне идеје доспеју у научни часопис. Као допуна овој научној верификацији, процес рецензирања мора се сагледати као процес кроз који се послати рукопис може побољшати и финализирати.

Историјски tour d’horizon^[5] процеса стручног рецензирања дат је у [13]. У многим истраживачким областима, тзв. single-blind (једнострано анонимна) рецензија представља најчешћи приступ. Термин „једнострано анонимна рецензија“ означава да рецензент остаје непознат аутору, док рецензент зна ко је аутор. Главни аргумент оваквог приступа јесте заштита рецензента од било које врсте притисака од стране аутора, у случају критике или одбијања. Такозвана double-blind (анонимна) рецензија означава да је идентитет обе стране, тј. аутора^[6] и рецензената, сакривен. Циљ овог приступа је да се избегне пристрасност рецензента, тамо где се одлуке, на пример, доносе у корист познатих научника, научника из угледних институција (пристрасност према припадницима одређене институције), научника из САД (национална пристрасност) и научника мушког рода (родна пристрасност) [12]. Концепт тзв. јавне стручне рецензије (open peer review) значи да су аутори и рецензенти познати једни другима. Овакав приступ је дефинитивно нешто што доприноси транспарентности целокупног процеса рецензирања, односно прегледања рукописа. Са друге стране, могло би се очекивати да рецензенти проводе више времена у прегледању рукописа и да су пажљивији и прецизнији у свом просуђивању ако знају да ће њихово име бити познато аутору или чак свим читаоцима објављеног чланка.^[7] У контексту отворене стручне рецензије, могао би бити вредан помена пробни период отворене стручне рецензије који је применио часопис Nature [14]. У току четворомесечног периода током 2006. године аутори радова који су прошли прелиминарну процену^[8] уредника, питани су да ли желе да њихови рукописи буду доступни преко отвореног сервера на интернету, ради јавних коментара. Испоставило се да је само 5% аутора пристало на ово јавно коментарисање, а добијено је свега неколико вредних коментара.

Сл. 7.3 Пример за дуг период објављивања публикације [11]. ©Springer-Verlag, Germany

7.4 Основна структура рукописа

Пре него што почне са писањем рукописа сваки аутор треба пажљиво да прочита „упутства за ауторе“ часописа. Ова упутства могу се разликовати од часописа до часописа, а стриктно придржавање ових правила је важан корак током припреме рукописа. Следећи одељци говоре о различитим деловима рада у часопису. Они нису замишљени као смернице о томе како да се напише читав рад за часопис. Идеја је да се за сваки део рукописа истакне неколико значајних питања која би могла бити од помоћи при писању рукописа. Неки од коментара су преузети из горе цитиране литературе и презентација, неки су базирани на ауторовом искуству. У сваком случају, сваки аутор би требало да пажљиво консултује „упутства за ауторе“, која обично пружају детаљне инструкције о томе како припремити рукопис за одговарајући часопис.

7.4.1 Наслов рукописа

Наслов вашег рукописа је прво и можда једино што ће неко прочитати. Сходно томе, наслов мора бити довољно интересантан и фасцинантан, како би неко одлучио да прочита читав чланак. Нека садржај буде јасан, будите одређени и прецизни. Следеће смернице би требало узети у обзир:
– Немојте да користите акрониме (значење може бити очигледно за аутора, али неки читаоци, нарочито из других дисциплина, могу бити збуњени).
– Немојте да користите називе комерцијалних производа (не постоји разлог да рекламирате било који комерцијални производ. На пример, уместо Abaqus аутор може користити „комерцијални финитни код елемента“) све док није реч о лично вашем производу.
– Уколико се прилог ради за међународни часопис, избегавајте да назначавате сувише регионалне карактеристике (то може бити незанимљиво за неке читаоце).
Неколико речи о употреби великих слова у наслову. Главна идеја је да се наслов разликује од остатка текста. Неки часописи и издавачи користе велика слова у наслову, а неки не. Могу се разликовати следећа три система [3]:
– Уобичајени систем је да се штампају велика почетна слова првих и последњих речи наслова, као и све главне или значајне речи. Чланови (a, an, the), везници (and, but, if) или кратки предлози (at, in, on, of) се не штампају великим словима, осим ако њима не започиње наслов.
– Неки системи користе велика слова за предлоге, уколико се они састоје од више од четири слова (between, because, until, after) и користе мала слова за оне краће.
– Неки системи предлажу да само функција речи, не и њихова дужина, треба да одреди да ли се речи пишу великим словом или не. Следећи ово правило чак и дуги предлози као што је between се пишу малим словима.

7.4.2 Аутори

Свако ко је значајно допринео раду треба да буде наведен као аутор. У неким дисциплинама, ред помињања аутора прилично је важан, с обзиром на то да се сматра да је први аутор највише допринео раду. Често и последњи аутор има неку врсту истакнуте позиције па се тако координатор (ментор/супервизор) наводи на крају листе аутора. Независно од места, на листи аутора мора постојати тзв. „аутор са којим се води кореспонденција“, који је одговоран за целокупну комуникацију. У многим случајевима, у објављеном рукопису дата је електронска адреса само овог аутора, па читаоци питања или коментаре упућују њему. Сходно томе, уколико ментор/супервизор укаже част своме студенту да буде први аутор, постоје јаки аргументи да ментор/супервизор, који чак може бити последњи на листи аутора, преузима улогу аутора за кореспонденцију. Ментор/супервизор или координатор представља одређени истраживачки правац и обично веома дуго ради на тој теми. Са друге стране, студенти се прикључују и напуштају истраживачке тимове и дешава се да нису адекватан контакт за дужи временски период уколико неки читалац постави питање неколико година након објављивања рукописа. Види такође даље коментаре о ауторству у одељку 8.6.

7.4.3 Апстракт

Апстракт сумира целокупни рад у неколико редова и садржи између 100 и 300 речи. Опишите укратко проблем, примењену методологију, главне резултате и додајте закључак. Узмите у обзир следеће смернице:
– Избегавајте референце у апстракту. У научним базама, одељак који се односи на референце не мора бити доступан и тада цитирање у апстракту није корисно.
– Не позивајте се на слике или табеле које се налазе у главном делу рукописа.
– Не почињите са „У овом истраживању/чланку/раду…“. Да ли је могуће да се апстракт односи на неко друго истраживање/чланак/рад?

7.4.4 Кључне речи

Кључне речи се користе за категоризацију вашег рада и (аутоматски) претраживачи се ослањају на њих приликом филтрирања резултата. Избегавајте понављање речи које су већ садржане у наслову с обзиром на то да претраживачи користе наслов и кључне речи. Ако је одабир кључних речи слободан, што су одређеније (прецизније), утолико су и боље. Мислите о синонимима, скраћеницама и именима.

7.4.5 Увод

Уводни одељак рукописа треба да започне објашњењем опште мотивације за истраживање. Типични примери мотивације су смањење потрошње горива, борба против ефекта стаклене баште или потражња индустрије за новим супериорним материјалима, стуктурама или дизајном. После позивања на такве глобалне циљеве, аутори би требало укратко да објасне, у две или три реченице, какав је допринос њиховог истраживања остваривању постављених циљева. После овог уводног дела, аутор би требало да прикаже кратак преглед литературе (библиографске референце) о самом пољу истраживања. Овај средњи део треба да се бави питањима „Шта је до сада постигнуто и каквим методама?“ и „У чему се састоје ограничења досадашњих налаза?“. Завршни део треба да наведе ваше хипотезе или циљеве у светлу прегледа литературе (библиографских референци), тј. кратак преглед литературе има за циљ потврду иновативности приказаног рада. Кратка изјава о методама које су коришћене да подрже хипотезу или да постигну остварење циља, закључује увод. Неки аутори објашњавају целокупну структуру рукописа на крају увода (Одељак 2 приказује/представља …) Ово се може узети у обзир као опција за обимније рукописе. Ипак, избегавајте да оптерећујете читаоце понављањем уобичајених и познатих структура истраживачког рада.

7.4.6 Методологија

Одељак који се односи на методологију објашњава како су аутори приступили истраживању питања које разматрају. Уколико је примењен нови приступ, опис мора да садржи довољно детаља како би други истраживачи могли да понове поступак. У случају експеримената, наведите коришћене машине/опрему, врсту узорка (колико узорака по конфигурацији) и све важне и нестандардне услове који су постојали током експеримента. У случају нумеричких симулација, на пример, наведите све граничне услове и улазне вредности. Уколико се користи метода коначних елемента^[9], дајте детаље о врсти елемента и величини мреже. Објасните како су добијене вредности евалуиране и даље обрађиване. Само у случају установљених метода, довољно је позивати се на познате уџбенике. У складу са тиме, не понављајте постојећа знања и стандардну методологију! Било би препоручљиво користити поднаслове, а прошло време се сматра прикладним.

7.4.7 Резултати и дискусија

Одељак који се односи на резултате и дискусију^[10] треба да прикаже добијене налазе на прецизан и јасан начин. Табеле и илустрације често помажу да се прикажу добијени резултати, али водите рачуна о томе да подаци приказани у табелама не понављају резултате описане сликама или текстом. Свака слика и табела добија број који се користи приликом позивања на њега у тексту. Постарајте се да ознаке на сликама буду „самосталне“, тј. слика или табела треба да буде разумљива без читања одељка о резултатима. Сходно томе, ознаке осних приказа, на пример, не садрже само променљиве већ и вербалне описе приказаних количина и одговарајућих јединица. Не понављајте наслове слика у тексту. Овај одељак може бити писан у прошлом времену, али приликом описа слика и табела треба користити садашње време.

7.4.8 Одељак о литератури

Уобичајена класификација литературе се може извршити означавањем примарних, секундарних и терцијарних извора, а њихова дефиниција варира у зависности од дисциплина. У области природних наука и технологије, могућа класификација је укратко приказана у табели 7.1. Приказ литературе у раду у часопису требало би углавном да садржи примарну литературу, а најбоље је позивати се само на радове из међународних часописа. Многи уредници саветују да се избегава, уколико је то могуће, позивање на радове са конференција зато што је врло често тешко доћи до тих радова.
Овде би требало рећи нешто и о самоцитирању. Није никаква грешка позвати се на сопствене претходно објављене радове, нарочито ако је извесни развој или напредак описан у најновијем стању ствари. Међутим, може се чинити помало чудним уколико се одељак који се односи на литературу, састоји од, на пример, 80% аутоцитата. Тешко би се могло поверовати да нико други није дао помена вредан допринос одређеном пољу истраживања.
Формат одељка који се односи на литературу може се разликовати од издавача до издавача, или чак од часописа до часописа унутар исте издавачке куће. Аутор би требало да пажљиво прати упутства за ауторе и било би добро да провери најновије издање часописа ради актуелног приказа одељка са библиографским референцама. Све варијације (модификације) за сваку јединицу из цитираних библиографских референци су могуће. На пример, може се наводити пуни наслов часописа или одговарајућа скраћеница:
– Пун назив часописа: Continuum Mechanics and Thermodynamics;
– ISO скраћени назив: Continuum Mech. Thermodyn;
– JCR скраћени назив: Continuum Mech. Therm.
Коректни скраћени називи часописа могу се пронаћи у Journal Citations Reports®, види одељак 5.2. Уколико није могуће пронаћи скраћени назив часописа, аутор може консултовати List of Title Word Abbreviations (LTWA)/Списак скраћеница наслова на http://www.issn.org.2-22661-LTWA-online.php. и наћи одговарајући скраћени облик наслова. Табела 7.2 илуструје неколико различитих формата исте референце. Читалац би такође требало да обрати пажњу на употребу размака (празног места), тачака, зареза, курзива (italic) и подебљаног (bold) слога. Аутор не треба да потцени важност добро форматираног списика литературе. Главни уредник може да претпостави да је рукопис који је послат негде већ одбијен уколико је одељак који се односи на литературу форматиран потпуно другачије него што је то назначено у упутствима за ауторе.

Табела 7.1 Класификација публикација на примарну, секундарну и терцијарну литературу: опис и примери

Опис	Примери
Примарна литература Представља или коментарише непосредне резултате истраживачке делатности. Често подразумева анализу података прикупљених на основу експеримената, аналитичких или нумеричких приступа. Веома је савремена и специјализована.	Оригинални научни радови, претходна саопштења, кратка саопштења, стручни прилози, зборници
Секундарна литература Сумира и синтетизује примарну литературу. Она је у исто време шира и мање савремена него примарна литература. С обзиром на то да многи извори информација у секундарној литератури садрже исцрпне библиографије, она може бити корисна за проналажење више информација о одређеној теми.	Прегледни чланци, монографије
Терцијарна литература Тиче се широких, дисциплинарних тема у наукама (као што су нумеричка механика или механика континуума) и може бити корисна полазна тачка приликом тражења претходних информација о неком пољу истраживања. Терцијарна литература пре свега саопштава добро утврђене чињенице у научној литератури.	Референсне публикације, приручници, енциклопедије, атласи, уџбеници

Адаптирано из [15]

Табела 7.2 Различити формати списка литературе

Примери варијација цитатног стила за исте библиографске референце

[40] Pideri, C., Seppecher, P.: A second gradient material resulting from the homogenization of an heterogeneous linear elastic medium. Contin. Mech. Thermodyn. 9(5), 241–257 (1997).
[40] Pideri C, Seppecher P. A second gradient material resulting from the homogenization of an heterogeneous linear elastic medium. Contin. Mech. Thermodyn. 1997;9:241–257.
[40] Pideri, C., Seppecher, P.: Contin. Mech. Thermodyn. Vol. 9 (1997), pp. 241–257.
[40] Pideri, C., Seppecher, P.: Contin. Mech. Thermodyn. 1997, 9, 241.
[40] Pideri, C., and Seppecher, P., Contin. Mech. Thermodyn. 9, 241–257 (1997).
[40] Pideri C, Seppecher P. Contin Mech Thermodyn 1997;9(5):241–257.

7.5 Слање рукописа

7.5.1 Форматирање текста и илустрације

Већина издавача захтева само веома једноставан слог, који је такође прикладан за процес рецензирања. Са рукописима који су приремљени у једностубачном формату са двоструким проредом рецензент лакше ради и такав формат оставља могућност за писање коментара и анотација. Најчешћи системи за обраду текста су Microsoft Office Word и LATEX.^[11] Пошто већина издавачких кућа користи језик за означавање и/или специјализоване софтверске алате приликом процеса објављивања, разумљиво је да би употреба сложеног форматирања од стране аутора могла да буде прилично проблематична, јер би морала поново да се уклони како би се рукопис даље обрађивао. Следећи сегмент има намеру да разјасни неколико важних питања^[12] (без тврђења да је потпун), али дефинитивно не треба да служи као упутство о томе како припремити рад за часопис.

Форматирање текста

Избегавајте дуге реченице и понављања.
Једноставан језик се лакше разуме.
Појединачне речи требало би истицати употребом курзива (italic). Не подвлачите ове речи, и немојте користите подебљана слова (bold).
Латински термини, нпр. „in situ“, „a priori“ или „a posteriori“, не треба да буду у курзиву (italic).
Доследно користите британски или амерички правопис.

Скраћенице

Скраћенице попут „e.g“, „cf“, „et al.“ и „i.e.“ не пишу се курзивом (њихово значење видите у Табели 7.3). Само обичне скраћенице, које се могу наћи у речнику, могу се користити без дефиниције. Специфична терминологија која се често скраћује треба или да буде дефинисана приликом прве употребе или у списку скраћеница (што је уобичајено код наука о живим организмима и медицине). Прочитајте упутства за ауторе ради детаљног објашњења.
Приликом дефинисања скраћеница није потребно писати великим словом почетна слова израза. На пример „finite element method (FEM)“/метода коначних елемената.
Упутнице на поглавља, одељке, слике, једначине и др. требало би писати у целости, када стоје на почетку реченице, али на свакој другој позицији унутар текста требало би их скраћивати на следећи начин (са великим почетним словима): (Chapter/поглавље), Chap./Chaps., (Section/одељак) Sect./Sects., (Figure/слика) Fig./Figs., (Equation/Једначина) Eq./Eqs. Неки издавачи захтевају, међутим, да Table/табела или (Tables/табеле)^[13] увек буде написано у потпуности, како на почетку реченице тако и у средини.
Када говоримо о једначинама, број једначине се ставља у заграде, нпр. Једн. (2.30). Међутим, када говоримо о поглављима, одељцима, сликама или табелама, дат је само број без заграда, нпр. „Сл. 1.5“

Табела 7.3 Неке стандардне скраћенице из латинског језика

Скраћенице	Значење
ca.	око, приближно (од латинског circa)
cf.	упореди (од латинског confer)
ead.	иста (жена) (од латинског eadem)
e.g.	на пример/нпр. (од латинског exempli gratia)
et al.	и други (од латинског et alii)
et seq.	и што следи (од латинског et sequens)
etc.	и други (од латинског et cetera)
i.a.	између осталог (од латинског inter alia)
ibid.	на истом месту (исто), употребљено у цитирању (од латинског ibidem)
id.	исти (човек) (од латинског idem)
i.e.	то јест/тј. (од латинског id est)
loc. cit.	на овом месту цитирано (од латинског loco citato)
N. N.	непознато име, употребљено као место за непозната имена (од латинског nomen nescio)
op. cit.	у раду цитирано (од латинског opera citato)
viz.	заправо, тачно (од латинског videlicet)
vs.	против/насупрот (од латинског versus)

Једначине

Променљиве би требало да буду наведене курзивом (italic). На пример брзина v или волумен V.
Константе не треба писати курзивом. На пример, Ојлерову константу, е = 2,71828.
Индекси и експоненти требало би да се пишу усправно уколико се односе на називе својих скраћеница: на пример V_m за волумен матрице (композитни материјали). Индекси и експоненти који се односе на променљиве требало би да су у курзиву (italic). На пример V_i за волумен i-те компоненте.
Уобичајене функције као што су синус (sin) или експоненцијал (exp) се пишу усправно.
Диференцијал „d“ пише се усправно: ∫ f (x) dx.
Скраћенице за векторе и матрице^[14] могу бити подебљане (bold) у курзиву (italic): А = [. . .].
Израз „const.“ треба да стоји усправно.
Грчка слова се пишу курзивом (italic) уколико означавају променљиве. Међутим, када се користе као оператори, скраћенице, физичке јединице и др. треба да стоје усправно. На пример када се ∆ користи да прикаже бесконачни износ или се μ користи да означи микро.

Јединице мере

Међународни систем јединица (The International System of Units – SI)^[15] мора се користити у научним публикацијама да прикаже јединице мере. Овај систем се састоји од седам основних величина: дужине, масе, времена, електричне струје, термодинамичне температуре, количине супстанце, јачине светлости. Њихове важеће базичне јединице су метар (m), килограм (kg), секунда (s), ампер (A), келвин (K), мол (mol), кандела (cd).^[16]
Као додатак SI јединицама мере могу се користити кохерентне SI изведене јединице мере. Примери су енергија у џулима (J) или сила у њутнима (N).
У случају када се користе британске или америчке јединице мере (или било које јединице које нису SI), што је још увек уобичајено у приказаном контексту, било би прикладно навести одговарајуће SI јединице мере у заградама. Било би прикладно дефинисати неуобичајене јединице.
Јединице мере и њихове скраћенице треба писати усправно (никада курзивом). Увек оставите размак између броја и његове јединице мере (нпр. 5 m), и између елемената јединице (нпр. 5 ms⁻¹). Користите „%“ без размака, нпр. „1%“, и користите знак за степен без размака „1º“. За степене Целзијуса користите „100ºC“, тј. без размака.
Опште правило: Јединице мере које су добиле назив по научницима почињу великим словима њиховог почетног слова имена/презимена: W (ват од James Watt), J (џул од James Prescott Joule), Pa (паскал од Blaise Pascal), Wb (вебер од Wilhelm Eduard Weber) и др. С друге стране, јединице мере које нису назване по научнику, скраћују се малим словима: s (секунда), m (метар), lx (лукс) и др.

Хемијски елементи

Скраћени називи хемијских елемената (нпр. „C“ за угљеник или „Ti“ за титаниум) почињу великим словима и увек су усправни (никад у курзиву).
Елементи (нпр. угљеник) и једињења те супстанце никада не почињу великим словима када се пише пуни назив.

Слике

Не успостављајте HTML везе између слика (нпр. у програму Microsoft Office Excel) и документа упрограму Microsoft Office Word. Неки издавачи не користе ове софтверске алате, па повезани објекти могу довести до проблема.
Не цртајте слике у Microsoft Office Word-у. Многи издавачи не користе овај софтвер при обради рукописа.
Правите слике као самосталне датотеке у неутралном формату као што је EPS (Encapsulated PostScript) или TIFF (tagged image file format). Неки издавачи дозвољавају да се ове датотеке уметну унутар текста, неки захтевају да се илустрације групишу на крају рукописа (свака слика на засебној страници), а неки захтевају да се ове датотеке пошаљу одвојено од рукописа. Поменути формати се могу добити у многим комерцијалним програмима за векторску графику (нпр. Adobe Illustrator или CorelDRAW) или програмима за обраду слика(нпр. Adobe Photoshop). Користите логичне конвенционалне називе за ваше датотеке, нпр. ‘Fig_01.eps’ или ‘Oechsner_Chap7_Fig01.eps’.
Побрините се да ваше слике имају довољно велику резолуцију: генерално 600 dpi, 1200 dpi за скениране линијске илустрације и 300 dpi за скениране фотографије. Висока резолуција не подразумева нужно и велику датотеку!
Када креирате илустрацију, водите рачуна о могућој коначној величини у објављеном рукопису (изаберите прикладну ширину и висину). Изаберите фонт и величину фонта у складу са стилом објављиваних чланака, тј. са текстом.
Илустрације у боји: илустрације у боји се често конвертују у црно-беле или сиве тонове у штампаној верзији.^[17] Уколико илустрације треба штампати у боји, издавач може да тражи приличну новчану надокнаду за обраду ових илустрација за штампану верзију. У сваком случају, илустрацију у боји треба припремити тако да се информација може добити чак и када аутор штампа рукопис на свом црно-белом штампачу.
Линијски цртежи: користите дебљину линије (line weight) од 1.0 pt за главне линије, и 0.5.pt за помоћне линије у коначној величини штампе.
Ако се илустрација састоји од неколико делова, назначите делове на слици и у легенди подебљаним словима, нпр. „Сл. 2.1 Схематски приказ (а) неиспорученог и (b) испорученог идеалног једноосовинског истегнутог узорка оптерећеног силом F или измештањем “ Међутим, упутница унутар текућег текста која би се односила на део треба да буде као на „Сл. 2.1а“ (нема размака између „1“ и „а“, „а“ није подебљано).

7.5.2 Пропратно писмо

Приликом слања рукописа увек, чак и када се то не захтева експлицитно, треба послати и прикладно пропратно писмо.

Њиме се на начин обраћа главном уреднику (који обично поседује академско звање (нпр. др.) и/или академску позицију (нпр. професор) и то звање/позиција треба да се искористи приликом обраћања њему или њој). Избегавајте да користите обраћање које указује на родну припадност (Sir, Madam). То би могло да буде погрешно;
Садржи назив рукописа и имена свих аутора;
Даје кратак преглед суштине рада (Шта је хипотеза рада?) и објашњава важност добијених резултата;
Садржи изјаву да послати рукопис није био раније објављен на неком другом месту и да није истовремено послат на рецензију на неком другом месту;
Садржи потпуне контакт детаље (и-мејл, поштанску адресу, телефон и телефакс) аутора задуженог за кореспонденцију;
Потписао га је аутор задужен за кореспонденцију.

Као додатак одговарајућем пропратном писму, неки издавачи у данашње време захтевају да се приложи и листа најзначајнијих теза из рада. Она се састоји од кратких цртица које саопштавају срж закључака изнесених у чланку и обично би их требало приложити као одвојени докуменат. Ови подаци о најзначајнијим тезама могу помоћи оперативном уреднику и/или рецензентима да оцене иновативност послатог рукописа и да их касније искористе као информације на онлајн платформама.

7.5.3 Препоручивање рецензената

Многи часописи данас нуде ауторима могућност да сами предложе потенцијалне рецензенте за свој рад или чак да искључе неке рецензенте („непријатеље“). Да ли ће се главни уредник руководити таквим предлозима или ће изабрати макар једног са списка предложених имена може зависити од много фактора. Предложени рецензенти не морају да изгледају као особе од поверења у следећим околностима^[18]

Предложени рецензент је често коаутор једног од аутора који шаље рукопис.
Предложени рецензент је потпуно непознат у истраживачкој области којом се послати рукопис бави.
Предложени рецензент је из истог културног (слично име или име из исте географске области) или географског (на пример, аутор из Лихтенштајна предлаже три потенцијална рецензента из Лихтенштајна) миљеа, односно области.
Предложени рецензент је „добро познати експерт“ у области којом се послати рукопис бави, али није поменут у прегледу литературе.
Контакт подаци су непотпуни и није приложена и-мејл адреса институције.

Ипак, могло би да буде прихватљиво да аутор предложи рецензенте који су на неки начин упознати са радом. У овом смислу, конференције би могле бити добра прилика да се ступи у контакт са научницима (умрежавање) из исте области, а могле би чак да уследе и дискусије након научног скупа. Такав контакт, који није коаутор ниједне претходне публикације, може добро послужити као могући рецензент.

7.6 Ревизија рукописа

Захтев за ревизијом рукописа (мањом или већом) може се сматрати регуларним поступком у издавачком послу. Аутор задужен за кореспонденцију треба да добије у том случају детаљне коментаре о томе шта би требало да буде промењено и побољшано. У сваком случају, треба имати на уму да би циљ коментара требало да буде да учине рукопис бољим и да рецензент није неко ко је директно укључен у припрему рада. Многа питања могу бити очигледна и јасна за ауторе рада, али рецензент, који природно није укључен у целокупни истраживачки процес представљеног рада, може видети ствари из другачијег угла и могу му бити потребна додатна објашњења. Може се такође десити да рецензент није у праву у некој од својих примедаба, тј. да је он нешто погрешно схватио у рукопису. Аутор то може искористити као прилику да боље разјасни и детаљно изложи представљен рад. У случају да није реч о томе да је рецензент нешто погрешно схватио, већ да једноставно није у праву, аутор треба да на учтив начин објасни проблем и да пружи доказе за своје тврдње засноване на одговарајућим референцама.
Пошто заврше са ревизијом рукописа, аутори морају поново да пошаљу свој рад редакцији часописа. Поново слање рукописа мора бити пропраћено

новим пропратним писмом главном уреднику и
одговором по принципу тачка по тачка, на сваки појединачни коментар рецензента.

Такође се саветује, иако се то не захтева експлицитно, да се обележе све промене у исправљеном рукопису. Нови или измењени текст може бити једноставно засенчен као што је то урађено у овој реченици, или чак обележен уочљивијим бојама, као што су то жута или црвена. Овако обележен рукопис рецензент много лакше проверава, што обично олакшава другу итерацију у поступку рецензије. Ново пропратно писмо сада треба да садржи изјаву да је рукопис исправљен у складу са сугестијама рецензената и да су ти коментари помогли да се он знатно побољша. Одговор који се заснива на принципу тачка по тачка може имати следећу структуру:

ОДОГОВОР НА КОМЕНТАРЕ РЕЦЕНЗЕНАТА (Ру. бр. xxx-x-xx-xxx)
„Наслов рукописа“
(од) Аутор 1, Аутор 2, Аутор 3
Рецензент #1:
(1) Поновити прву критику/коментар/сугестију првог рецензента.
Одговор: Изнесите довољно детаљно свој став и објасните како је то размотрено у исправљеној верзији.
(2)…
Рецензент #2:
. . .

Литература

1. Lebrun J-L (2007) Scientific writing: a reader and writer’s guide. World Scientific Publishing, Singapore
2. Gould JR, Losano WA (2008) Opportunities in technical writing careers. McGraw-Hill, New York
3. Matthews JR, Matthews RW (2008) Successful scientific writing—a step by step guide for the biological and medical sciences. Cambridge University Press, Cambridge
4. Winkler AC, McCuen-Metherell JR (2008) Writing the research paper: a handbook. Wadsworth, Cengage Learning, Boston
5. Terheggen P (2010) Elsevier introduction and how to get published in scientific journals. http://www.paperpub.com.cn/admin/upload/file/2010913155015585.pdf. (Приступљено 13. септембра 2012)
6. McGowan D (2012) How to write for and get published in scientific journals. http://www.slideshare.net/ytaki/how-to-write-for-and-get-published-in-scientificjournalsedanz19052011. (Приступљено 13. септембра 2012)
7. Pickett NA, Laster AA, Staples KE (2001) Technical English: writing, reading and speaking. Pearson Education, Essex
8. Brieger N, Pohl A (2002) Technical English: vocabulary and grammar. Summertown Publishing, Andover
9. Creme P, Lea MR (2003) Writing at universities. Open University Press, Berkshire
10. Earnshaw S (2007) The handbook of creative writing. Edinburgh University Press, Edinburgh
11. Bartoszynski T, Shelah S (2002) Strongly meager and strong measure zero set. Arch Math Logic 41:245–250
12. Birukou A, Wakeling JR, Bartolini C et al (2011) Alternatives to peer review: novel approaches for research evaluation. Front Comput Neurosci 5:1–12
13. Spier R (2002) The history of the peer-review process. Trends Biotechnol 20:357–358
14. Overview: Nature’s peer review trial (2006). http://www.nature.com/nature/peerreview/debate/nature05535.html. (Приступљено 3. септембра 2012) 15. Marian Koshland Bioscience & Natural Resources Library—Scientific Literature (2012). http://www.lib.berkeley.edu/BIOS/bio1bscholcomm.html. (Приступљено 11. јула 2012)
16. Kopka H, Daly PW (2004) A guide to LATEX: and electronic publishing. Addison-Wesley, Harlow

Напомене

[1] Рукописи који се шаљу часописима углавном не треба да буду припремљени онако како би изгледали у коначном прелому и треба да садрже само основне облике форматирања.
[2] Коначни прелом се овде односи на штампану или PDF верзију рукописа. Ако се користе HTML и EPUB верзије, коначни изглед не постоји, али одељење за продукцију ипак мора да прибегне неком виду уређивања.
[3] Уобичајено је да издавачи додају нумерисане редове како би олакшали проналажење упутница за пасусе који изискују корекције.
[4] Сваки чланак једноставно може почети страницом 1.
[5] Tour d’horizon – преглед; општи преглед (прим. прев.).
[6] У овом случају се захтева да аутори на насловној страни (првој страни) припреме верзију без имена аутора или других показатеља ауторства. Међутим, аутор може бити откривен на основу библиографских референци (у прегледу литературе) или одељку о литератури, где се његов лични претходни рад спомиње.
[7] Неки од часописа који спроводе јавну стручну рецензију, објављују на првој страни чланка имена рецензената и њихове афилијације.
[8] Око 60% рукописа послатих часопису Nature бивају одбијени од стране уредника без даље стручне рецензије.
[9] Finite element method (FEM), односно метода коначних елемената, представља нумеричка техника за проналажење приближних решења за проблеме граничних вредности парцијалних диференцијалних једначина. Такође се може наћи и као finite element analysis (FEA) односно анализа коначних елемената (прим. прев.).
[10] Неки аутори одвајају одељак са приказом резултата од њихове дискусије. Међутим, може бити корисно да се приказани резултати одмах продискутују и објасне.
[11] „LATEX је опсежан сет команди за обележавање у комбинацији са моћним програмом за прелом текста TEX и служи за припрему различитих врста докумената, од научних чланака, извештаја до комплексних књига (монографија)“ [16]. Писање рукописа у LATEX-у је слично HTML програмирању.
[12] Неке препоруке се могу разликовати од издавача до издавача. У сваком случају, аутор би требало пажљиво да провери специфична упутства за ауторе за одговарајући часопис или књигу.
[13] Писање поменутих скраћеница се односи на објављивање научних радова на енглеском језику, те су стога оне и остављене у оригиналу. Када је реч о српском језику, требало би примењивати правописна правила за писање скраћеница у српском језику (прим. прев.)
[14] Промењиве више димензије са редовима и колонама.
[15] Оригинални назив је познат на француском као Système International d’Unités.
[16] Више информација о јединицима мере могу се наћи у брошури установе Bureau International des Poids et Mesures (BIPM): www.bipm.org/en/si.
[17] Међутим, илустрације у боји су у данашње време доступне у електронским верзијама часописа.
[18] Неки од ових критеријума једноставно се могу проверити у бази научних података, види погл. 5.