8. Етичке смернице за објављивање радова

Апстракт: У овом поглављу укратко су представљени различити облици кршења правила понашања приликом публиковања научних радова. Експлицитно су апострофиране следеће теме: плагијаризам, фабриковање података, фалсификовање, истовремено слање рукописа у више часописа, редундантна (излишна) публикација и спорно ауторство. На крају поглавља биће речи о могућим последицама са којима се неко може суочити приликом писања тезе или осталих научних публикација.

Кључне речи: Плагијаризам – Фабриковање података – Фалсификовање – Истовремено слање рукописа у више часописа – Редундантна публикација – Ауторство

8.1 Увод

Издавачка етика или кршење прихваћених стандарда приликом објављивања радова веома је важна тема. Све већи притисак на научнике да објављују, који је нарочито појачан последњих година, може да доведе до повећања броја случајева нарушавања општих научних правила. Институције попут универзитета не треба само да захтевају публикације, већ да паралелно успоставе и етичке смернице за публикације и јасне процедуре за испитивање спорних ситуација и реаговање у случају неетичког поступања научника. Сви озбиљни издавачи на својим веб-страницама наводе јасна упутства за ауторе, рецензенте и уреднике како би се обезбедили високи стандарди приликом објављивања радова из области природних, техничких и медицинских наука. На интернет страницама издавачких кућа као што су Springer [1], Elsevier [2], Wiley [3], Taylor & Francis [4] или Sage [5] читалац се може упознати са исцрпним информацијама и смерницама. У чланку Графа (Graf) и колега, објављеном у часопису International Journal of Clinical Practice, пружен је одличан кратак преглед смерница у вези са издавачком етиком [6]. Пасуси који следе представљају изводе из ових извора (структура је усвојена углавном из [1]) и требало би да истакну неколико питања. Најзад, требало би споменути да постоји и Одбор за издавачку етику (Committee on Publication Ethics – COPE), основан 1997. године од стране мале групе уредника медицинских часописа у Великој Британији. Многи озбиљни издавачи придружили су своје часописе овом одбору, на чијој веб-страници се могу наћи многа упутства у вези са коректним објављивањем.

8.2 Плагијаризам

Плагијаризам^[1] се може дефинисати као узимање нечијих идеја, речи или дела без одговарајућег упућивања на оригинални извор. Уколико се читава реченица или пасус копира из неког извора, треба да се стави под знаке навода („…“), а извор мора бити наведен на крају. Међутим, у техничким наукама није препоручљиво копирање читавих пасуса од речи до речи, а аутори би увек требало да својим речима преформулишу изворни текст. Извор се свакако мора навести, чак и када је нешто објашњено сопственим речима. Навођење од речи до речи долази у обзир, нпр. у случају кључних тврдњи или закључака у форми једне реченице. Плагијаризам такође обухвата случајеве самоплагирања, када се главни делови сопственог рада поново употребљавају, без цитирања изворног рада. То може довести до кршења ауторских права (у правном смислу).

8.3 Фабриковање и фалсификовање

Фабриковање података односи се на „измишљање“ података без, рецимо, извршених симулација или експеримента. Фалсификовање података односи се на случај када је неко извршио неопходну симулацију или експеримент, али је манипулисао подацима како би се они боље уклопили у замишљени тренд или идеју. Обе појаве се морају сматрати лошим научним поступањем и сведоче о крајње ненаучном карактеру. Прави научник трага за разлогом због чега се нешто не уклапа и покушава да објасни добијени скуп података. Научници би требало да имају на уму да научна публикација мора садржати све неопходне податке како би независна група истраживача могла да понови експерименте/симулације и провери добијене податке.

8.4 Истовремено слање рукописа у више часописа

Аутор никада не би смео да различитим часописима истовремено пошаље исти рукопис („вишеструко подношење“). На први поглед, може се учинити да је то пречица којом се штеди време („проћи ћемо барем код једног“). Међутим, часописи сличне тематске оријентације могу се ослањати на исте рецензенате. Слање истог или исправљеног рукописа другом часопису, могло би да дође у обзир тек након одбијања рукописа. Многи часописи захтевају нпр. да дотични аутор у пропратном писму потврди да рукопис који пријављује није већ послат у други часопис и да није у поступку рецензирања за неки други часопис. Добро припремљени рукописи ће вероватно бити узети у обзир за објављивање, тако да би истовремено слање различитим часописима вероватно довело до тога да рад буде прихваћен на више места.

8.5 Редундантна публикација

Појам редундантна публикација указује на чињеницу да је исти налаз објављен у више различитих радова (→ самоплагирање). Једном објављен резултат експеримента и симулације не би више требало да се презентује као новина у било којој другој публикацији истог аутора. Уколико аутор понавља исти резултат у другој публикацији (могу постојати разлози за то), требало би да наведе тачне референце ка изворној публикацији са датим резултатима. Најбоље би било да у самој публикацији објасни зашто је неопходно да се већ објављени резултати поново наводе.

8.6 Ауторство

Свако ко учини важан и значајан допринос истраживачком пројекту има право на ауторство научног чланка. Типични критеријуми за одређивање ауторства су [7]:

Знатни доприноси концепцији/дизајну/долажењу до података (нпр. експеримент или симулација), или анализа и интерпретација резултата.
Израда чланака или критичка ревизија његовог интелектуалног садржаја.^[2]

Овде треба назначити да се сви аутори морају сложити са коначном верзијом рукописа и одобрити је пре слања часопису. Сваки аутор чије се име налази на рукопису – не само онај који је задужен за кореспонденцију, преузима одговорност за слање рукописа. Осврћући се на горе поменуте критеријуме, уобичајено је да је студент, заједно са својим ментором, аутор рукописа. На исти начин, ауторство сарадника на истраживању може бити у потпуности оправдано. Са друге стране, то што је неко начелник одељења или декан факултета, није довољан разлог да би се сматрао аутором публикације. Обезбеђивање академске позиције (посла) или финансијских ресурса не даје право на ауторство, уколико горе поменути критеријуми нису испуњени. Уколико надређени покушају да уцене подређене (своје сараднике) како би њихово име било уведено у списак потписаних аутора, била би то јасна злоупотреба односа који се заснива на зависности. Добро организовани универзитети имају већа, где се такво криминогено понашање може пријавити, како би се такви случајеви испитали и предузеле адекватне дисциплинске мере.

На крају овог одељка треба споменути да увек постоји могућност да се неко и његови доприноси раду спомену у захвалности на крају рукописа.

8.7 Сукоб интереса

Рецензенти, уредници и аутори треба да пријаве било какав сукоб интереса, тј. финансијски, лични, научни или верски, који може утицати на њихову способност да објективно просуђују или прикажу рад. Часописи могу да захтевају да се пријави евентуални интерес који би могао да утиче на рад, па чак и да објављују такве изјаве на крају рукописа. Овакве објављене изјаве повећавају транспарентност и помажу да се избегну погрешни закључци. Типични прекршаји у овом контексту су нпр. накнаде за консултантске услуге које дају фармацеутске компаније и тврдње о већем утицају медикамената, или отуђивање идеја из чланака који се прегледају од стране уредника/рецензената, или чак одбијање рукописа које су послали конкуренти.

8.8 Последице

Неетичко понашање може имати сложене последице. Погледајмо најпре случај студента или академског радника који је предао тезу ради добијања академског звања. Уобичајена је пракса свуда у свету да се мора потписати изјава на једној од насловних страница тезе. Типична изјава може изгледати овако:

Изјављујем да је теза под насловом „xxx“ резултат мог личног истраживања, осим у случајевима цитирања библиографских референци. Ова теза још није одбрањена зарад стицања било ког звања и није истовремено део кандидатуре на било ком другом језику.

Сходно томе, нико не може тврдити да кандидат није био упознат са улогом цитирања приликом објављивања тезе. Уколико се за тезу утврди да не задовољава академске стандарде (проблеми са цитирањем, превара или академски некоректно понашање), стечено академско звање се може опозвати. Најскорији примери о којима се писало у штампи тичу се секретара одбране Немачке, Карла-Теодора цу Гутенберга (Karl-Theodor zu Guttenberg), који је изгубио свој докторат из правних наука 2011, и мађарског председника Пала Шмита (Pal Schmitt), коме је одузет докторат из спортских дисциплина, 2012.

У контексту објављивања публикација, све главне издавачке куће имају јасну политику како да реагују на неетичко понашање. Коначна последица могла би да буде да се чланак, на пример, повуче са онлајн платформе и да се на веб-страницу постави коментар о том повлачењу (retraction), види сл. 8.1. Поред тога, обавештење о повлачењу чланка штампа се у следећем броју часописа.

Даље акције које би издавач могао да предузме обухватају обавештавање институције из које је рад послат (како би се ауторовим надређенима скренула пажња) о забрани даљег објављивања у дотичној издавачкој кући (укључујући и књиге), чак и у виду коауторства, или се могу предузети одговарајуће мере преко правног одељења издавачке куће.

Литература

1. Springer Journal Author Academy – Publication ethics (2012). http://www.springer.com/authors/journal+authors/journal+authors+academy?SGWID=0-1726414-12- 837825-0. (Приступљено 11. јуна 2012)
2. Elsevier – Publishing ethics resource kit (PERK) (2012). http://www.elsevier.com/ wps/find/editorshome.editors/Introductionl.(Приступљено 11. јуна 2012)
3. Wiley – Publication ethics (2012). http://www.wiley.com/bw/publicationethics/. (Приступљено 11. јуна 2012)
4. Taylor & Francis – Ethical publishing (2012). http://www.tandf.co.uk/libsite/ corporateResponsibility/ethicalPublishing/. (Приступљено 11. јуна 2012)
5. Sage –Ethics and responsibility (2012). http://www.sagepub.com/journalgateway/ ethics.htm. (Приступљено 11. јуна 2012)
6. Graf C, Wager E, Bowman A, Fiack S, Scott-Lichter D, Robinson A (2007) Best practice guidelines on publication ethics: a publisher’s perspective. Int J Clin Pract 61 (Suppl 152): 1–26
7. International Committee of Medical Journal Editors – Authorship and contributorship (2012). http://www.icmje.org/ethical_1author.html (Приступљено 11. јуна 2012)

Напомене

[1] The Merriam-Webster’s Collegiate Dictionary дефинише „плагирање“ као „крађу и преношење (идеја или речи друге особе) као својих; коришћење (туђег рада) без навођења извора“ (прелазни глагол) или као „буквалну крађу; представљање идеје или производа изведених из постојећег извора као нових“ (непрелазни глагол).
[2] Само превођење не спада у ову категорију, као и само израда илустрација или графикона.